Dame i gospodo, poštovana publiko - večeras se u ovom zdanju neće dogoditi ništa što bi vas moglo natjerati da se osjećate nelagodno. U ovoj predstavi neće biti golotinje. Iako su glumci jako insistirali da se skinu, reditelj je to strogo zabranio jer je golotinja za ispod jorgana, a ne za scene. (U stvari, da budemo iskreni – reditelj je tražio da se skinemo, ali mi nismo htjeli. Kontaktirali smo upravu i kantonalnog ministra kulture koji nas je podržao i na tome mu hvala.) Večeras nećete čuti nijednu psovku koja vam je nova i koja već svakako nije dio našeg bogatog i lijepog jezika. Neće biti preljube i porodičnog nasilja. Ono što se dešava iza zatvorenih vrata sa razlogom je tajna. Nema seksa, bilo onog normalnog ili onog nakaradnog. Obećavam vam da sa ove scene večeras niko neće preispitivati naše svetinje. Poštovat ćemo našu tradiciju i naše narodne običaje. U ovoj predstavi nećemo dirati u porodicu, nećemo sumnjati u vjeru i naciju. U ovoj predstavi se neće poimenično spomenuti niti jedan političar ni na jednom nivou vlasti u Federaciji ili Republici Srpskoj, kao ni na državnom nivou. Nije naše da diramo u autoritete. Nećemo se baviti korupcijskim aferama koje uništavaju našu zemlju, ni lažnim diplomama, ni sudskim procesima koji su pojeli našu budućnost. Žene u ovoj predstavi neće biti snažne i nezavisne. Muškarac će biti otac, glava porodice i autoritet. U večerašnjoj predstavi neće biti LGBTQ aktivizma, neće se veličati pravo na izbor bilo koje vrste ili bilo koja uvezena NGO bolest. Neće biti nerazumljive umjetnosti. Večerašnja predstava neće biti ni preglasna ni pretiha nego tamam. U večerašnjoj predstavi niko vas neće tjerati da mislite. Niko vas neće provocirati da se zapitate zašto. Dobro će pobijediti, zlo će biti ismijano. Nakon večerašnje predstave ćete kući otići mirni i uvjereni da je sa vašim životima i našom palankom sve u najboljem redu. Uživajte u predstavi.

RIJEČ REDITELJA

Iskustvo nam je palanačko. Pobuna nam je palanačka. Pokušaj da se nađe izlaz iz vrtloga nametnute normale, da se shvati šta je nepalanačko, samo je najobičniji snobizam. Receptura za spas. Instrukcije kako da se ponašam pa da postanem vredniji. Da postanem lažni aristokrat. Deo čopora, plemena, koje svakodnevno žrtvuje pojedinca. Svet je takav. Kakvim ga mi predstavljamo. Kako ga volimo predstavljati. Ja ne postojim. Ti ne postojiš. On ne postoji. A šta postoji? Ništa. Ništa ne postoji...

Znao sam da će biti bolno, depresivno. Znao sam da ćemo hodati na ivici sopstvenog ponora. Znao sam da ću se dovesti na kraj sveta, da će mi svet nestajati. Da ću se morati podsećati da postoji. Da postojim. Da postojimo. I u beskonačnom padu. I u vrtlogu nacionalističkog i populističkog cunamija, koji svojim marketingom izgrađuje svoj paralelni, nestvarni svet, koji postaje stvarniji od stvarnosti. Krvlju građena laž. Ali uvek tuđom krvlju. Ali pad nije beskonačan. Nekako treba ostati živ. Raditi predstave. Radovati se. Probuditi se ujutro.

Prolazimo proces bez naročitog stresa. Tiče nas se. Ljudi s kojima radim su pozorišni ljudi u najboljem smislu te reči. Dobar je ansambl. Adna, Selma, Iman, Lamija, Adis, Benjamin, Mirza, Amer. Atila i Sabina, Vedrana. Abidin stoički pomaže. Oguliti sebe ne znači ništa. Ne menja svet. Ali je čovek bar iskren. Intimno iskren, otvoren za nove rane. Intima se žrtvuje. Ja kao zaštićeni pozorišni komedijant nestajem. Volimo svet. Volimo život. Bolan je trenutak kada Lamija mora da nas napusti zbog zdravstvenih razloga. Svi žele. Svi želimo. Slobodu. Ako ništa drugo, slobodu pozorišnog stvaranja. Pa i predstavu. Ali mit je lažan. Ritual ne oslobađa. Samo iznova i iznova konstatuje i potvrđuje. Susret sa vama je već nešto drugo. Tu postoji šansa da se učini jedan korak. Bilo gde. Ne u ponor. U svemir. Gde svakako pripadamo...

Andraš Urban

RIJEČ DRAMATURGINJE

Priča o Filosofiji palanke počinje 1969. Godine. Tokom sedam večeri od 4. do 15. avgusta Radomir Konstantinović čitao je dijelove teksta na Trećem programu Radio Beograda. I već je to dovoljno da se vidi koliko smo se promijenili. Teško je zamisliti neku radio stanicu u Bosni i Hercegovini danas, pa makar se radilo i o Javnom servisu, na kojoj se sedam večeri zaredom čita jedan zahtijevni filozofski traktat, a da to ne prođe kao incident ili programski promašaj. U pisanom obliku Filosofija se pojavljuje po prvi put u u drugoj svesci časopisa Treći program, a prvo izdanje knjige izlazi 1970. Jedanaest godina kasnije postaje dio kultne biblioteke Sazvežđa (Nolit). Svoju renesansu djelo doživljava tokom devedestih i ratova u bivšoj Jugoslaviji kada postaje teorijski alat za razumijevanje bujanja nacionalizma i zatvorenosti društva. Naravno – ne svugdje i ne od strane svih. Uspjeh knjige samog Radomira Konstantinovića pretvara u intelektualnog izopćenika. U buci devedesetih on bira dostojanstvenu tišinu i beskompromisnu izolaciju. Postaje meta brutalnih napada. Palanka ostaje bez odgovora. Konstantinović se, kao odgovor na optužbe da je autošovinista, potpuno povukao iz javnog života. Njegova smrt 2011. godine prošla je gotovo nečujno u službenim krugovima. Iako je pisao drame, romane, pa čak i veliko osmotomno monumentalno djelo o srpskim pjesnicima Biće i jezik, koje se i danas smatra najvećim eseističkim pothvatom u bivšoj Jugoslaviji, sav njegov drugi rad ostao je u sjeni Filosofije palanke koja se, gotovo od svojih početaka, sa jednakim žarom i slavi i osporava. Oni koji je slave, čine to s onom vrstom religioznog žara koji bi samog Konstantinovića vjerovatno natjerao da se zaključa u sobu i nikad ne izađe. S druge strane, oni koji je osporavaju vide u njoj ličnu uvredu, kao da im je Konstantinović ušao u dnevnu sobu i počeo kritikovati boju regala i dezen na tepihu. Filosofija palanke se mrzi jer kvari idiličnu sliku o „čestitom narodu“, a voli zato jer se koristi kao kao štit protiv tog istog naroda. Palanku uvijek najstrastvenije tražimo u drugima, dok naša vlastita mirno spava u načinu na koji biramo cipele ili osuđujemo komšiju zbog pogrešne kante za smeće. Ne može se pobjeći od palanke. I sam Konstantinović, koji vrlo precizno definiše šta palanka jeste (prepoznajemo se sa užasom!) ne govori o tome šta palanka nije. Ostavljajući nama, koji je čitamo, da vjerujemo da smo, već time što je čitamo, nekako pobjegli iz blata, dok nam se blato lagano suši na nogavicama. Osporavatelji tvrde da je to knjiga protiv tradicije. I to je tačno, ako pod tradicijom smatramo ljepljivu inerciju koja tradiciju pretvara u muzej voštanih figura. Ovo je, kažu dalje, djelo protiv nacije i nacionalnog osjećaja. Da, tačno – ako pod nacionalnim osjećajem vidimo autoput koji nas lagano i bez puno napora vodi do nacizma. Konstantinović je proglašavan autošovinistom. Ali je svakome potpuno jasno da on ne priča o jednom narodu. Nego o svim. I onim konstitutivnim, ali i onim ostalim. Ni selo, ni grad, čardak ni na nebu ni na zemlji, palanka je duh, kaže Konstantinović neumoljivo. Stanje duha. Volimo da mislimo da smo je „prevladali“, a zapravo smo samo zamijenili opanke brendiranim patikama, zadržavajući isti sumnjičavi pogled prema svemu što je drugačije. Svaki put kad se nasmijemo nekome ko ne razumije Konstantinovića, mi zapravo trijumfalno utvrđujemo granice svoje male intelektualne palanke. Prepoznati palanku u sebi je možda najvrjednije što se može desiti nakon susreta sa Filosofijom palanke. Ili, možda, prepoznati da nema bijega. Borba protiv duha palanke je kao pokušaj da pobjegneš od sopstvene sjenke u podne – možeš trčati koliko hoćeš, ali ona je uvijek tu, tačno ispod tebe. Zato ova predstava nije pobuna protiv palanke. Ovo je jedna iskrena predstava zasnovana na Konstantinovićevim dijagnozama i našim vlastitim simptomima. Dakle jedna palanačka predstava. Što je i sasvim normalno jer – iskustvo nam je palanačko.

Vedrana Božinović